ОСМИ МАРТ У ПЛАНИНАРСКОМ КЛУБУ “ГУЧЕВО”

1

Планинарење као вид рекреације и као спорт изискује посвећеност, велику љубав према природи и плaнини, али и жељу за физичком активношћу. Кроз планинарење растамо, спознајемо себе и јачамо како тело, тако и свој дух. Учимо да будемо искрени према себи и другима, и да реално сагледавамо своје жеље и могућности. Једна од најлепших страна планинарења јесте дружење, подршка и радост коју сваки човек доживи током једне планинарске акције. Лепа  активност, попут планинарења, заслужује да део ње буду и жене. У планинарском клубу „Гучево“ припаднице нежнијег пола су свеприсутне од првих дана  удружења, па до данас. Даме – планинарке, красе и остављају траг својим активностима у нашем клубу.

Планинарски клуб „Гучево“ може се похвалити организацијом републичке акције  1986. године на Гучеву за Осми март.

Ове године дошли смо на идеју да за Осми март поделимо интервјуе и фотографије са акција наших планинарки. Прочитајте понешто о њиховим планинарским искуствима, као и о њиховом дубоком и истинском доживљају планине.


1Lj Борања 1956. године

Љиља Тошић, рођена је 1934. године у Лозници, завршила је вишу економску школу у Београду а данас је пензионер. Љиља је радила у Вискози и на наговор Аце Савића и Марка Тошића, свог будућег супруга, 1956. године постаје члан Планинарског смучарског друштва “Гучево“.

Време после Другог светског рата Љиља описује као материјално оскудно али тадашњи планинари били су богати вољом и снагом да стварају и граде све што данас ПК “Гучево“ поседује. У жељи за дружењем и путовањима чланови ПСД “Гучева“ организују излете на Гучеву, Борањи, Мачковом камену, Видојевици, Церу, Фрушкој Гори, као и походе на Златибор, Дивчибаре, Рајац, Букуљу, Проклетијама и Дурмитору. Љиља спомиње да су 1965. године, оба дома и на Гучеву, и на Борањи, била изграђена, и да су чланови друштва умели и радним данима да оду до дома на Борањи где су радили на изградњи и сређивању дома. У то време друштво је било масовно, и како каже Љиља  снажно као једна велика породица. Сваки излет је доживљавала као породично путовање.  Других забава нису имали него бављење аматеризмом у циљу општег добра. Љиља истиче да је била активни члан и КУД „Караџић“ и Црвеног крста Лозница.

 Ову планинарку одушевиле су Проклетије, а као свој планинарски успех наводи Похорје у Словенији. Кроз планинарење Љиља је проширила своја дружења и активизам, напомиње да тада није било посебне организације планинарских акција већ скромни и једноставни излети у планину. Као своју снагу и мотив у планинарењу Љиља истиче љубав ка природи и дружењу. „Када човек нешто воли и жели, он мора да истраје и да успе у томе“  истиче Љиља.

 Без помоћи, заједништва и дружења планинарење по Љиљином мишљењу не би ни постојало. Тврди да су мушкарци у њено време, имали обзира према жени, и њеној не тако снажној природи. Из свог животног и планинарског искуства, наглашава да је жени данас теже да се бави планинарењем, како због лоше материјалне ситуације у нашој држави, тако и одговорности коју носи због породице. Једноставног савета за младе жене које желе да се баве планинарењем Љиља нема, каже да то зависи од тога где жена ради, који посао ради и какве обавезе има. Ипак, ко жели да се бави планинарењем, да пешачи, и да се дружи, наћи ће начина, а не само разлоге за одустајање. “Ако желиш да пешачиш мораш дозволити себи то задовољство, нека тај дан буде другачији него остали“, поручује Љиља.    7 Биоково 1960.године

 8Борања 1957. године


2 Шар планина 1983. године

Станица Петковић, рођена је у Шљивови  1952. године. Грађевински факултет завршава у Београду, а потом до пензије ради као професор грађевинских предмета. Од 1983. године постаје члан ПСД “Гучева“ на наговор колеге Мила Колунџије, члана ПСД “Гучева“.          Станица се присећа мемљивих и мрачних просторија друштва у подруму неке од зграда која се налазе иза Библиотеке Вуковог завичаја, наводећи да се удружење није ту дуго задржало. Као најлепшу планину Станица издваја Дурмитор и Шар планину, али са великим уздахом, наводи да је тешко издвојити неку планину по њеној лепоти: „То су све великани!“. Као свој планинарски успех ова дама издваја успон на Бобобтов кук 1983. године.

Планинарење у овој планинарки учврстило љубав према природи, и љубав према човеку. Другарство, пријатељство и поверење за планинарење су изузетно важни. Прва Станицина акција била је на Шар планини, сећа се тешкоћа при дисању, успеха да то преброди и да се као птица попне на врх. Станицин мотив и унутрашња снага током пешачења била је леппота природе, стабилност, и снага која долази после сваког планинарења. Подршке при планинарењу увек треба, у младости Станица је као последња  у колони храбрила чланове групе, а данас је она та која често добија подршку и никада не остаје сама при пешачењу. Као примере, спомиње акцију на Рожњу прошле године, Оља јој је била  велика подршка, или током акције на Каменој Гори – где  јој је Жељко предложио да иде прва, и тако да сви остали пратe њен темпо. „Не треба трчати у планини, него полако. Није важно када ћеш изаћи на врх, већ буди подршка оном ко је спорији“ саветује Станица. „Није увек било лако изаћи на врх, а ни сићи са њега. Некада се морало четвороношке изаћи а на гузичке се спустити са врха“, кроз смех наводи Станица.

У њено време жене и мушкарци у планини, итекако су били  равноправни. „Данас имамо мање времена за све, и стална је борба за живот“, каже Станица. Данас је жени много теже да се бави планинарењем. А времена можемо наћи ако оставимо телефон, цигарете и посветимо се себи. Ко успостави једном везу са природом, тај јој се стално враћа!“ из свог искуства подсећа нас Станица.

9 Тјентиште 1983. године

 5 Хридско језеро 1984. године

4 Црно језеро, Дурмитор

3 Титов врх 1983. године

25Шар планина 1983. године 

34 Дебело брдо 1986. године

 6 Борања 1996. године


1z Бјеласица

Зора Цветковић, рођена је 1946. године у Лозници. Завршава Филолошки факултет у Београду, потом до пензије ради као наставник српског језика и књижевности. Члан је планинарског клуба „Гучево“ од 1984. године, тада још планинарско смучарског удружења „Гучево“.

За ПСД “Гучево“ није знала да постоји у нашем граду, већ је сазнала од својих ученика, и то браће Антонић, који су већ били чланови клуба. Иван Антонић на једном од часова занесено је описивао планинарење и убедио је своју наставницу да се и она учлани. Те исте године, Иван је за Осми март предао својој наставници  чланску књижицу ПСД „Гучева“. Тада се пред Зору отварају походи ка врховима, лепотама и богатствима планина. Планинарка Зора, са великим поносом спомиње и познаства са искусним планинарима ПСД“Гучева“ чика-Митром, чика-Јездом, чика-Витом, чика-Јовом, Драгишом званим Доком, као и многим другим.

  20 Устаничка трансверзала

Ова дама, не може да издвоји која планина је најлепша, свака јој је лепа на свој начин. Ипак, признаје да су је опчиниле Трескавица, затим Ртањ и Бјеласица. „Трескавица има богату шумску вегетацију са безброј мањих језера, а око њих густи бокори траве. У тој прелепој дивљини, једини изграђени објекат је планинарски дом „Јосип Сигмунд“. Једина превозна средства, до дома, који се налази на висини од 1800м, су коњи или магарци. Сем шумских стаза, других путева нема. Са Ртња се најбоље види излазак сунца, а Бјеласица фасцинира својом тајанственошћу. Попнемо се на један пропланак и угледамо два-три језера, па све тако. Ноге нам се утапају у густу траву.“

12 Скала 1986. године         13

Као своје планинарске успехе Зора истиче успоне на Мусалу, Митикас, Триглав и Ђеравицу, и поносна је на себе што је надмашила своје физичке моћи, и остварила своје снове. Кроз планинарење, Зора, је научила да је природа њен највећи учитељ, учитељ који је васпитава, образује на лепши, лакши и природнији начин. „У планини се дрво на дрво наслања, а човек на човека“, напомиње Зора. Научила је да препозна лепоту у свакој биљци, у дрвету, камену, кишним капима, снежним наносима, изворима и водопадима. А најбитније су лекције о упорности, издржљивости, толерантности, и растерећености од градског комфора. О својој унутрашњој снази и мотивацији током планинарења, Зора говори о планинарењу као о животној жељи – да немогуће, учинити могућим. „Освајајући врхове тајновитих планина откривам сама себе, и проналазим смисао свог живота између неба и земље. Пружила ми се прилика да се уздигнем ка висинама и да будем јача.“

31 Трескавица 1986. године         16 Мусала

Битне особине које треба или поседује свака планинарка, Зора издваја: дружељубивост, смиреност, сналажљивост, упорност, племенитост, културу понашања у планини, и гостопримство. Зора је у планини била прилично спретна и самостална, али напомиње да када год јој је требала подршка – имала ју је. Каже да је имала и непријатна искуства, али верује да је све то живот. О равноправности жене и мушкарца у планини, авантуристкиња Зора указује на нашу нежнију и слабију грађу, али та физичка разлика у планини је потпуно неприметна. Планинари, без обзира на пол допуњују се и равноправно подносе тешкоће и благодети.

23 Шар планина 1989. године 17 Јанков камен, Голија 1988.

Из животног и планинарског искуства, Зора сматра да се слободне жене више баве планинарењем, међутим чим се удају и заснују породицу, то интересовање код жена престаје, осим у случајевима ако је и брачни партнер планинар – тада љубав ка планини опстаје. У Зорино време било је мало жена које су попеле на врхове преко 3000м, каже да су ту мушкарци неприкосновени. Младим женама, младим  планинаркама, Зора поручује следеће: „Ако жена жели здрав и безбрижан живот требала би бар викендом да крене у планину. Нека се бар мало ослободи везаности за фејсбук, инстаграм или твитер. Млада жена треба да живи у природном, реалном окружењу, а не у виртуелном свету. Увек се може издвојити време за пешачење до Тршића, Троноше, Гучева, Шарене букве, Мачковог камена, Цера, Соколских планина, Медведника и Торничке Бобије“!

19 Биоково           

    10

     11 Устаничка трансверзала 1989.

21 Маглић 1990. године         

 22 Каблар 1990. године

   30 Островица 2013. године


52695034_2349192398644594_8536425535784353792_n Маглић

Драгана Јовановић, рођена је 1978. године у Лозници. Завршила је Архитектонски факултет у Београду, а данас ради као градски архитекта. У клубу је од 2008. године, била је на функцијама начелника и председника, и у том периоду дала велики допринос у промоцији клуба и решавању имовинских питања клуба.

52598416_335692687039911_1872123845725388800_n Морачке планине                             52486507_2346256328951610_2834879896570822656_n

За планинарски клуб “Гучево“ чула је од кума Саве Тодорића дугогодишњег члана друштва. Драгани су све планине лепе и драге на свој начин, не издваја ни једну. Наводи да се пењала на планине Црне Горе, Босне и Херцеговине, Словеније и Бугарске, и сви ти врхови су њени успеси. Драгана истиче да је кроз планинарење научила како да превазиђе тешке ситуације, да се бори са собом, да гради вољу, кондицију и издржљивост. Научила је како да поштује природу, и нешто што је веће од нас самих. Научила је да цени живот!

52599121_364693890841654_5526558367947948032_n Маглић                                           52673008_786389168387048_8733289433425510400_n Дурмитор

Њена снага и мотив током планинарења, јесте тежња ка лепоти и продуховљености, унутрашњој равнотежи и миру. Жена као планинар треба да поседује емпатију, хуманост и сналажљивост. Лоше стране планинарења, Драгана види у такмичарским мотивима пењања до врхова, све присутнију  завист и егоизам код планинара. Воли што планинарење јача вољу, колективни дух и сарадњу међу планинарима. Све те лепе стране планинарења Драгана је осетила током својих планинарских акција, увек је имала подршку осталих планинара – да је сачекају при пешачењу или пењању, да јој помогну уколико је повређена.

52883881_1169145546592943_2911227699080986624_n Дурмитор                                      53010679_1715766755191435_3382812432417161216_n Очњак, Проклетије

Ова планинарка, са сигурношћу тврди да жене већ стоје раме уз раме са мушкарцима у планини. При том наводи, да је жени данас лакше да се бави планинарењем, не постоје толика ограничења која спутавају жену, то показује и број женске популације у планини. За крај, Драгана не издваја посебно ниједан планински масив, већ сталожено наводи: „За шта год ми се пружи прилика у животу да испењем и походим,  радо ћу пењати. То ће зависити више од спремности, физичке, психичке и финансијске.“

53063704_1955129891462795_6132097096817311744_n Очњак, Проклетије                    52666795_418104402281011_9088260169678192640_n Комови


14202604_1082382188515554_5163547850540594072_n  Чврсница

Оливера Лазаревић, рођена је 1976. године у Лозници. Завршила је Правни факултет у Београду а данас ради као судија Основног суда у Лозници. Члан је планинарског клуба „Гучево“ од 2014. године, самосталним интересовањем дошла је до клуба. „Свака планина носи своје посебне чари, особености, кризне тачке и места спокоја. За мене ипак постоји једна која ме је очарала на први поглед пре много година, и од тада сам опчињена тим горостасом. То је Матерхорн, планина која припада масиву Алпа, на граници између Швајцарске и Италије, висине 4478мнв. Матерхорн је превасходно јединствен по свом изгледу, то је изразито експониран врх који из даљине подсећа на пирамиду, која се уздиже између околних глечера и планинских врхова у окружењу. По саставу монолитна гранитна стена, и та доминација му даје узвишен изглед који свакога ко се нађе у његовој близини чини опчињеним.“

38671022_859454164254128_5094056711723941888_n Швајцарски Алпи                viber image 2019-03-05 , 23.34.19 Матерхорн

Као свој планинарски успех, Оливера истиче Килиманџаро највиши врх Африке, са Гилмансовим врхом као највишом тачком ове планине – 5895мнв. Кроз планинарење  Оливера се научила стрпљењу, и како каже: „У животу не зависе све ствари од моје жеље и воље, спремности да делам. Понекада је наш живот и наша позиција у рукама природе, против које, и да хоћемо, не можемо се борити. Тада се морамо прилагодити планини, природи, и стрпљиво, мирно, без панике и стреса, сачекати расплет неке ситуације, односно освајању нашег циљ.“

viber image 2019-03-05 , 23.34.14 Савин кук                                 40322373_1073763976139381_4026317568376569856_o Особац, Прењ

Оливера нам открива да се планинарењем почела бавити из потребе да се ослободи стреса и напетости које носи савремен живот. Спас је пронашла у чистом окружењу, које даје сигурност, једноставност и испуњеност – ПРИРОДИ. Потреба да вентил од свакодневнице, буде природа, прерасла је у љубав према планинарењу. Појавила се тада  стална жеља за спрегом природе, психофизичког напора са ситним радостима и уживањима. Све је то покреће и мотивише да се увек врати планинарској стази. „Сваки планинар, планинарка треба пре свега да воли планину, да воли планинарење, да је физички и психички спремна за све изазове и непредвиђене ситуације, да је отвореног духа, чврстог карактера и јаке воље.“ „Планинарење нема лошу страну, осим финансијске која нас спречава да одемо, или организујемо акције у високим планинама“, напомиње Оливера. Тврди да је међусобна помоћ планинара обавеза, сматра да није постојала акција, где неко некоме није помогао у најширем смислу те речи. Била та помоћу виду савета, разговора, физичке помоћи или психичког подстреха.

14224876_1082380945182345_1828812770304366236_n Чврсница                                               11228501_1719998381567635_3041844598680656711_n Проклетије

Према Оливерином мишљењу, планинарење прати општи тренд савременог друштва и у полној равноправности, њен лични доживљај јесте да је она на стази, својим знањима, вештинама, потребама,  раме уз раме са својим колегама из клуба. Оливерина жеља јесте да удахне ваздух на врху Матерхорна, али за њу свака планина, било да је походи први пут или да јој се враћа, нови је изазов ком приступа са великим поштовањем и љубављу.

11988571_1719988611568612_1578737599185938210_n Проклетије                                                 11887884_1716618631905610_4431745711142745765_n Волујак


52598787_352207595507466_5976283886705967104_n Борања

Јованка Грујић Меелер, рођена је 1975. године у Лозници. Завршила је Филозофски факултет у Новом Саду, а данас ради као наставник српског језика и књижевности. Активно се бави планинарењем две године,  а члан је клуба од 2017. године.

Идеју да се учлани у клуб добила је од пријатељице, и неко време им је било потребно да се укључе. На Јованку су посебан утисак оставиле Проклетије, њихов живописни пејзаж, боровнице и прелепи врхови са којих се пружа невероватни погледи. Као свој планинарски успех наводи Северни врх на Проклетијама и Савин кук зими.

52444202_2073788269401942_694869212492988416_n Северни врх, Проклетије       52518054_499213370483129_2161209616153706496_n Савин кук, Дурмитор

Кроз планинарење Јованка је научила да треба послушати водича и његове савете око припреме за успон, колико воде,коју храну понети када се дуже пешачи. „Научила сам и да се задовољим малим стварима: не морате одседати у хотелу са пет звездица за добро дружење и осећај испуњености и задовољства довољан је и најједноставнији планинарски дом.“. Јованкина унутрашња снага и мотив јесте жеља за изласком на врх планине, наравно уз испуњење свих предуслова да то ради безбедно и сигурно. Сведочи да су осећања која се пробуде након освајања неког планинског врха, невероватна, и у том тренутку увек буде поносна на себе!

У планинарењу Јованка мисли да жена треба да буде стрпљива, одмерена и храбра. По њеном мишљењу, храброст може доћи и касније, како се одлучујеш на захтевније акције откриваш и да си много јача него што мислиш. За размаженост и цепидлачење нема места у планинарењу. Она у планинарењу  воли  слободу и растерећеност коју осети и после једнодневног пешачења недељом по Гучеву, тада јој ни понедељак не представља проблем. У планинарењу не воли паковање за дуже планинарске акције, има стални осећај да ће нешто заборавити. Јованка спомиње да је од других планинара увек имала велику подршку, сећа се да је при проласку кроз Шупља врата на Проклетијама, на делу пута који води кроз стене, добила огромну помоћ. У тим тренуцима осетила је страх и губитак снаге тако да јој помоћ дошла у прави час. Обећала је себи да следећи пролазак кроз њих проћи без извлачења.

Јованка сматра да су данас жене и мушкарци равноправни у планинарењу, и да је пол на крају небитан. Јованка се нада планинарењу по Алпима, и одласку на Кападокију, за почетак.

52692479_241051383502443_3476059853200293888_n Дурмитор                        38294483_1780297898730689_240389568665223168_o Гучево


52313856_1153966511394812_2216691140395008000_n

Јована Ђукановић рођена је 1999. године у Лозници. Студент је Филозофског факултета у Новом Саду. Члан је ПК “Гучева“ од јула 2018. године. За клуб је чула од разних познаника, каже да највећу заслугу има очев пријатељ Иван Антонић који ју је увео у свет планинарења.

Јовану је одушевила Бељаница због кречњачког састава, у комбинацији са шумама које су богате разном флором и фауном. Јованин планинарски успех јесте и њена прва акција, Ноћни успон на Ртањ, веома драго искуство. Кроз планинарење Јована каже да је научила да смо природа и ми једно, да не треба бежати од ње већ да је пригрлимо и уживамо у њеној лепоти и богаству; „После боравка у планини увек сте нова и боља верзије себе“.

52350911_396328744272839_8927363363260858368_n Ртањ                                                       52590248_383378559146658_1068570975433392128_n Каблар

Јовану мотивишу људи са којима планинари, мисао о изласку на врх са ког ће имати диван поглед. Сваки попет врх доживљава као још нешто добро што је учинила за себе, још једно искуство у низу. Жене у планинарењу треба да имају жељу за авантуром, упорност, истрајност и смиреност. „Пожељано је да поседују смисао за хумор“, кроз смех наводи Јована.

У планинарењу она воли слободу избора – на коју планину ће ићи, да ли ће разговарате са једном или пет, десет особа. Воли што су планинарске акције испуњене дружењем, забавом, уживањем а некада чак и адреналином. Воли што упознаје и стиче пријатеље, а неки пронађу и своју сродну душу. Јована током планинарења не воли да група испашта због појединца. Да је подршка битна у планинарењу, Јована је спознала на Вукану, где јој је при силаску низ сипар, Иван давао инструкције.

38033426_1780296865397459_3841530130929287168_o Гучево                                                38148131_1780297072064105_8884639188968800256_o Гучево

Данас у планинарењу жене и мушкарци су потпуно равноправни истиче Јована. Она нам открива да машта о походима на Хималаје и Анде.


Овим текстом желели смо поделити искуства наших драгих планинарки и тиме обележити празник Осми март. Овде смо чули мањи део женске популације ПК “Гучева“, искрено се надамо да ће ово постати традиција и наредних година. Пажњу, љубав и поштовање жени треба увек пружати. Нисмо заборавили ни на наше планинаре, који јесу, и увек треба да буду, наш ослонац и подршка у планини.

 Ево шта смо питали наше саговорнице:

  • Колико дуго сте члан ПК “Гучева“? Како сте чули за клуб?
  • Коју планину бисте издвојили као најлепшу и зашто?
  • Који успон истичете као ваш планинарски успех?
  • Шта сте научили кроз планинарење?
  • Шта је ваша унутрашња снага и мотив при планинарењу?
  • Које особине треба да поседује свака планинарка?
  • Шта волите, а шта не волите у планинарењу?
  • Да ли сте имали подршку планинара током неке акција? Можете навести пример.
  • Да ли су данас жене равноправне у планини са мушкарцима?
  • Да ли је женама данас теже или лакше да се баве планинарењем?
  • По ком планинском масиву маштате да походите?
  • Шта бисте саветовале млађим женама, како да издвоје време и за планинарење?

У њиховим одговорима уочићете једну важну чињеницу, све оне воле природу  и дружење. За мир и радост у животу, верујемо да је то сасвим довољно, та непресушна љубав ка планинарењу! Планинарски клуб „Гучево“ због тога и постоји, да окупи искрене љубитеље природе, планине, искрене љубитеље пешачења, камповања и пењања планинских врхова.

У нашем клубу прошле године било је учлањено 33 даме. Већина њих биле су активне  на планинарским акцијама али и током организације и реализације свих активности у клубу (маркирање стаза у програму „Планина је за све“, припреми дома за трансверзалу, поправка маркација на стази трансверзале, организацију и саму реализацију Вукових Богаза, током камповања Школице планинарења и на Гучеву и на Борањи,  током Трофеја Лознице у планинарској орјентацији). Велико хвала!!!